da sam zadrhtala. Brzo se stvorio i još brže nestao. Pogledao me je ledenim pogledom. „Jel stvarno mislite da je lako naći osoblje koje je spremno da se preseli u ovo selo koje su i Bog i svet zaboravili, daleko od svake prilike za zabavu, tržnog centra ili diskoteke? Vi ste bili jedina koja se javila na oglas, gospođice Bruno“.
Pogled mu je bio leden, ali sam osetila da se, u dubini duše, zabavlja. Na glatkoj površini crnog leda ukaza se uski procep dobrog raspoloženja, koji mi je zagrejao dušu.
„Onda ne moram da brinem za konkurenciju“, rekla sam i nervozno skrstila ruke u krilu.
On me je posmatrao, još uvek onom iritantnom radoznalošću kojom se gleda neka retka životinja.
Progutala sam pljuvačku, pokazujući lažnu spontanost i opasnu nesigurnost. Za momenat, toliko kratak da samo složim misli, rekoh sama sebi da treba da pobegnem iz ove kuće, iz ove sobe prepune knjiga, od ovog nezgodnog i prelepog čoveka. Osećala sam se kao nezaštićeno mače na nekoliko centimetara od čeljusti lava. Okrutni predator, nemoćan plen. Ali ubrzo taj osećej nestade i pomislih da sam glupača. Ispred mene je bio čovek dominantne ličnosti, nadmen i ohol, ali godinama vezan za invalidska kolica. Ja sam bila plen na koji je došao red, jedna stidljiva devojka, plašljiva i kruta. Zašto da ga ne pustim da se igra? Ako ga zabavlja to što se šali sa mnom, zašto mu uskratiti jedinstvenu priliku za zabavom, provodom. Bilo je skoro velikodušno sa moje strane, u nekom smislu.
„Šta mislite o meni, gospođice Bruno?“
Još jednom sam ga naterala da ponovi pitanje, i još jednom sam ga iznenadila.
„Nisam mislila da ste tako mladi“.
Odjednom sam se naježila i zanemela, u strahu da sam ga, na neki način, povredila. On se pribra i zaledi me još jednim svojim osmehom od koga mi se ubrzao puls. „Zaista?“
Vrpoljila sam se na stolici, neznajući kako da nastavim. Zatim se osmelih, skupljajući svu raspoloživu hrabrost i podstakunta njegovim pogledom. Oči su mu bile prikovane za moje i tako nastade nema, ali uzbudljiva igra. Nastavila sam.
„Pa… napisali ste svoju prvu knjigu sa dvadeset četiri godine, pre petnaest godina, koliko znam. Ipak, izgledate malo stariji od mene“ rekla sam skoro zamišljeno.
„Koliko imate godina, gospođice Bruno?“
„Dvadeset dve, gospodine“, odgovorila sam, zaplićući se ponovo u dubinu njegovih očiju.
„Zaista sam star za tebe, gospođice Bruno“ reče sa osmehom.
Zatim spusti pogled i hladna zimska noć se obavi oko njega, kao neka grozna zmija.
„U svakom slučaju budite spokojni. Ne morate se plašiti seksualnog uznemiravanja dok spavate u svom krevetu. Kao što vidite, nepokretan sam“.
Ćutala sam i nisam znala šta da kažem. Glas mu je bio gorak i očajan, lice bezosećajno.
Njegove oči su ispitivale moje, tražeći nešto što izgleda nije mogao da nađe. Nasmejao se. „Bar me ne sažaljevate. Drago mi je. To mi nije potrebno. Srećniji sam od mnogih drugih, gospođice Bruno zato što sam slobodan, potpuno, sasvim nedvosmisleno. Namrštio se. „Šta još uvek radite ovde? Možete da idete“.
Grub rastanak me iznenadi. Ustala sam nesigurno, a on iskoristi priliku da na meni istrese svoj bes.
„Još ste ovde? Šta hoćete? Platu? Ili hoćete da pričate o slobodnim danima?“ osudi me besno.
„Sutra ujutru u devet, gospođice Bruno. Pišem novu knjigu, naslov je Mrtvi nesahranjeni. Jel Vam se čini grozno?“ Usne mu se iskriviše u široki osmeh.
Nagla promena raspoloženja sigurno je bio glavna odlika njegovog karaktera. Morala sam se da to zapamtim za ubuduće ili sam rizikovala da dobijam histerične napade bar dvadeset puta dnevno. „Čini mi se zanimljivo, gospodine“, obazrivo sam odgovorila.
Okrenu je glavu unazad i grohotom se nasmejao. „Zanimljivo! Kladim se da nikada niste pročitali ni jednu moju knjiga, gospođice Bruno. Čini mi se da imate nežan želudac… Ne biste mogli da spavate cele noći, zbog noćnih mora...“ Ponovo se smejao, skačući sa ti na Vi istom brzinom kojom je menjao raspoloženja.
„Nisam tako osetljiva kao što Vam se čini, gospodine“ odgovorila sam povređeno, što je u njemu izazvalo još jedan talas smeha.
Rukama pomeri kolica zadivljujućom spretnošću, očigledno nastalu godinama i godinama prakse i doveze se neverovatnom brzinom do mene. Tako blizu da je svaki moj pokušaj da smislim nešto razumno, ostao bezuspešan. Instiktivno sam se povukla korak unazad. Napravio se da nije primetio moj pokret i pokazao na biblioteku sa moje desne strane.
„Uzmi četvrtu knjigu sa leve strane na trećoj polici“.
Poslušno sam uzela knjigu koju mi je pokazao. Naslov mi je bio poznat, jer sam istražila njegove knjige po internetu pre nego što sam pošla, ali stvarno nisam nikad pročitala ništa što je napisao. Strava i užas nije bio moj omiljeni žanr, sigurno je više odgovarao osobama sa jačim želucem, a ne za moj, nežan i romantičan.
„Zombi u šetnji“ pročitala sam glasno.
„Najbolja je za početak. I najmanje… kako da kažem? Najmanje strašna?“
Nasmeja se sa zadovoljsvom, očigledno meni i neprijatnosti koja je neskriveno izlazila iz svake pore mog tela.
„Zašto ne počnete večeras? Da ti bude lakše da se pripremiš za svoj novi posao“ predložio je dok su mu se oči smeškale.
„U redu, hoću“ odgovorila sam bez oduševljenja.
„Vidimo se sutra ujutru, gospođice Bruno“ završio je on, ozbiljnog lica. „Zaključaj se, ne želim da te kućni duhovi noću posećuju ili bilo ko drugi ko bi mogao da te uplaši. Znaš kako je...“ Zastade, a u tami njegovih očiju ukaza se zrak radosti. „Kao što sam ti ranije rekao, teško je naći osoblje u ovim krajevima“.
Pokušala sam da se nasmejem, ali bilo je neubedljivo.
„Laku noć gospodine Meklejn“.
Pre nego šro sam zatvorila vrata jedna rečenica mi, bez zardške, izlete iz usta. „Ne verujem u duhove niti u noćna stvorenja“.
„Jeste li sigurni?“
„Nema dokaza da postoje, gospodine“ odgovorila sam, bez želje da ga imitiram.
„Ali ni da ne postoje“ odgovori on. Okrenu kolica i vrati se za radni sto.
Nežno sam zatvorila vrata, a srce mi je bilo u petama. Možda je on bio u pravu, zombi postoje. Zato što mi se u tom trenutku činilo da sam jedna od njih. Potpuno zbunjena, ispranog mozga, viseći u nekom stanju za koje nisam znala da li je stvarno ili nestvarno. Gore nego kad ne razlikuješ boje.
Bezvoljno sam večerala sa gospođom Mekmilian, dok mi je glava bila negde drugde, u nekom sasvim drugom društvu. Plašila sam se da ću je ponovo naći tek sutra ujutru, kad se budem videla sa njim, jer mi je tamo i ostala. Nešto mi je govorilo da moje mirno srce nije u dobrim rukama.
Malo sam se sećala sinoćnjeg razgovora sa domaćicom. Ona je pričala za sebe, neprekidno. Izgledala je presrećna što konačno ima nekoga sa kim može da priča. Ili još bolje, ko će da je sluša. Ja sam za to bila savršena. Suviše lepo vaspitana da je prekinem, suviše smerna da bih iskazala svoju neizainteresovanost, suviše zabrinuta da bih mislila na nešto drugo što bi stvorilo potrebu da budem sama. Uostalom, i onako bih samo mislila na njega.
U mojoj sobi, sat kasnije, dok sam sedela udobno na krevetu, glave položene na jastuke, otvorila sam knjigu i počela da čitam. Na drugoj strani sam se već prepala, previše, ali sam pomislila da se ipak radi samo o knjizi.
Bez obzira na razumnost koju sam, teoretski, posedovala, atmosfera u sobi je počeo da me guši i osetila sam neodoljivu želju da uzmem malo vazduha.
Bosa sam prešla preko