Мост на Дрини. 1992.
Прве борбе
Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватање те околности дошло је знатно касније. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом међусобном окршају. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за које тада још ни име нису смислили.
То је био прави грађански рат где је народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски добровољци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашој браћи у тешком тренутку за њих, надахнути идејом руског добровољаштва.
Прва ноћ у граду уз фронт прошла је, природно, немирно. Ватрених дејстава и непријатељских напада није било, али ипак сам се обрео у рату.
Оружје смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервације, аутомате Калашњикова, југословенске производње, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совјетског АКМС (скраћена варијанта Калашњикова), био је гломазнији и неудобнији, и могао је да испаљује некакве незнане тромблоне.
Исте вечери добили смо униформе. Тачније, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, војничких блуза и кошуља. То су биле већ ношене униформе Југословенске народне армије. Причали су да су се пре неколико недеља у тој гомили могле наћи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне војничке чизме на пертлање, вунену кошуљу која је некада припадала енглеском војнику, још су нам дали прелепе вунене чарапе, којима су војску снабдевале Српкиње. И још су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуље. Донео их је извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то јест из матице Србије. Те кошуље биле су дефицитарне, Чаруга их је за нас набавио од југословенске војске која је тек почињала да прелази на маскирне униформе.
Према томе, руски добровољац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао је овако: црне војничке чизме на пертлање, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совјетском, маскирна кошуља и, најзад, црна берета са јарком великом кокардом у виду двоглавог орла.
Задржаћу се још мало на нашој опреми. За ношење ствари, муниције и намирница служио нам је југословенски војни ранац, бољи од наших стандардних совјетских званих „сидор“, али је до бола подсећао на совјетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касније код нас су се појавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био је југословенски опасач са упртачима, начињен од одличне коже; наш је био лепши и квалитетнији, а југословенски практичнији. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклије. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто је рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе које су нас изврсно штитиле од хладноће. Уместо бајонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо бајонет од пушке Маузер, то је било наизглед грозно оружје, али заправо неподесно као хладно оружје.
Други дан у