када је тражио новац за хлеб, не, није баш тако. Кад је вриштао за хлебом по целој улици, многи су се једноставно одмакли од њега, а затим их, истргнувши шаку ушију испод руке или са главе и других места, избацио ван, тихо трчећи до врата жртве, за коју се испоставило да су похлепне жене нови Руси и различите националности. И потајно се смејао, псујући их током четири генерације. То је био Лецх. Затим ми је предложио да кренемо увече до цркве у Николајеву, која се налази у близини Трга Сенна и скидају новац.
Чурка и Вика су се, наравно, удаљили од предложене, кажу, празне идеје. Дима је отишао у Кукујево код свог сународњака, а Вика је с глухим Костјом, који је заиста био без уха, договорио боцу вина, одсекли су га у Чеченији и нису га убили, али то је друга прича.
Појели смо хладну топлу храну кувану на свежем ваздуху и у центру метрополе и попили је алкохолом, бавили смо се послом попут пчела. У подземној железници је било новца и морали смо прескочити баријере. Лиокха, која није била богата растом, мирно је ходала испод кретњака, лагано се савијајући. Тарзан је пузао под преносивом оградом, а ја сам са својих сто тринаест килограма прошао кроз кретницу, ухвативши се у густом препону ходајућег витког мршавог студента, тачније своје еластичне задњице, падајући у простор покретних степеница и водоравних шипки. Девојка је нежно дахнула кад сам је јаче гурнуо својим одвијачем, извинила се и потрчала, изгубљена у гомили. Доље у предворју метроа срели смо се. Након што смо чекали воз, увукли смо се у вагон пун дерема и…
Тарзан је повикао на цео ауто с другог краја:
– Пробуди се кад стигнемо!!! – попео се на седишта и дрско избацио седеће службенике и управнике. Обматерил их и отишли у кревет. Људи су тихо и стрпљиво замерили. Истина, двоје младих људи је желело да излечи диње, али један од њих је у тренутку затворио очи и окачио их окупљени гомилу. Само је Тарзан био породица неколико година у зони са бившим тибетанским монахом, стручњаком за борилачке вештине.
Стигавши до трга Сеннаиа, пожурили смо до покретне степенице. Неко је потрчао иза, шутирао Тарзана у кокицу и побегао, доказујући да Санкт Петербургери, који нису осуђени, уопште нису педери, још увек су били хероји Неве и једноставно нису одустали. Тарзан, иако локални, тихо га је посматрао.
Дижући се на покретне степенице, а ништа није урадио, Тарзан је наставио да љути Хуманоида попут штенета. Пуцнуо је, угризао се и, одупирући се, био љут.
– Престани, Тарзане! – исправљајући шешир, зарежа Лецх. – заврши!!
Тарзан се привремено зауставио, а Хуманоид је, искористивши тренутак, завезао капу за себе и скинуо је, почео јавно да дроби уши. Тарзану се ово није допало, као и пешаци који стоје и котрљају се на покретној степеници.
– Да ли нас стока срамоти?? викнуо је на читаву подземну жељезницу и наставио да тресе Хуманоида. Лиокха није могао да издржи и гурне «мајмунског зеца», посрнуо је и пао на дупе стиснувши невине