и испалим рафал у правцу противника. Пушкарање је потрајало неколико сати. Пењао сам се на камен и пуцао из РПК, противник би заузврат појачавао ватру ка мом сектору. Сунце је већ било високо, било је јасно и испуњавало ваздух светлошћу. Већ навикнувши се на своје место, бацио сам гранату према противнику. У средишту наших положаја на Орловој гори био је наш митраљезац Андреј Неменко. Он је засипао непријатеље ватром из митраљеза, од чега би се они ућутали, и активирали би се тек када би он мењао оквир. За нас је његова ватра представљала моћну психолошку подршку. Премда нисам баш сигуран да је његова ватра била прецизна.
Негде пред подне поново сам видео Аса. Ишао је дуж наших положаја, негде 10-15 метара ниже падином. Ас је сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцају отпозади. Наредио ми је да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растиње и почео да се крећем падином ка центру наших положаја, то јест ка Орловој гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреја митраљесца покушавају да придрже, и како он пада и котрља се низ падину. Схватио сам да је рањен. На самој гори се такође нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу добровољаца који седе око Андрејевог тела; добровољац из Коломне је рекао да је Андреј умро. Они су лежали, стајали, седели око мртвог Андреја. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.
Одозго са горе допирали су узвици нашег командира Аса; викао је – помозите, дођите овамо, Игор је рањен. Питао сам оне који седе око Андреја ко ће поћи горе? Сви су ћутали. Само је Андреј из Коломне, спуштеног погледа, рекао: ја не могу. Онда сам рекао да ћу ја кренути горе, само нека узму мој митраљез и дају ми Шкорпион (аутоматски пиштољ).
Хтео бих да истакнем како сам у другом добровољачком одреду био најмлађи и најнеискуснији борац. Имао сам тада 20 година. Размишљајући потом о свом животу, када сам се спремао за велику исповест, нисам у свом животу нашао ништа сасвим несебично осим тог поступка. У суштини, кренуо сам у непознато, можда у сопствену погибију, и био свестан тога. И да ме је неко од мојих старијих другова зауставио, можда не бих пошао горе да спасавам Игора.
Брзо су узели мој РПК, дали ми аутоматски пиштољ и упутио сам се горе. Поштено речено, бојао сам се током успона на исту ту Орлову гору где је недавно погинуо митраљезац Андреј. Пењање није било лако. Падина је била прилично стрма и обрасла густим грмљем, али ми је на крају крајева управо то грмље спасло живот. Одозго је и даље викао Ас, дозивајући помоћ. Приближавајући се месту где се налазе рањени Игор и наш командир, видео сам Србина Симу како ми иде у сусрет. Јако сам му се обрадовао. И своју радост изразио сам узвиком – кад су Срби са нама, ништа страшно неће се десити. У том тренутку нисам знао да Симо напушта Аса и рањеног Игора. Србин је одлазио зато што га је наводно заболела стара рана на нози. Фактички се наш одред разилазио на све стране. На гори су остали командир, рањени Игор и Ваљериј Б. Како ми је потом испричао Ас, Ваљериј