дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију – нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.
Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.
Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.
Тог дана подигли су нас у 4 ујутру, а можда и раније. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружје, били су у одличном стању. Од наоружања треба истаћи пушкомитраљез Калашњикова (ПК) у Југославији познат као М.84, лаки митраљез РПК (варијанта Калашњикова са продуженом цеви и ногарама) који је припадао мени, залихе граната – „тромблона“, које су уз помоћ посебног уређаја гађале на 100-150 метара. Код нас је Стрелков имао бацач граната.
Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас је омањи аутобус Вишеградске хидроцентрале који је требало да нас пребаци до те централе. Од ње је почињао наш борбени пут тога јутра. Расположење није баш било бодро, мучиле су нас рђаве слутње.
Брзо смо стигли до хидроцентрале, била је свега неколико километара од града, подигли су је почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради кањон Дрине. Наравно, то ни изблиза није била Дњепарска хидроцентрала, али је остављала снажан утисак. Дрина је врло лепа река, тече са југа на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина је делила Западну и Источну римску империју.
Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела који нас је изводио у долину Незуке (село Незук). Та долина је широка и у њој се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андрић је описивао то село у причи о Авдагиној Фати, девојци која није хтела да се уда па је скочила са моста у Дрину.
Био је децембар, и у то време било је још врло мрачно. У нашем одреду било је нас 10-12, сви Руси изузев једног Србина – добровољца из Српске Крајине који се придружио нашем одреду. Звао се Симо.
Имали смо задатак да се попењемо узбрдо и уђемо у село Холијаци. Тамо су се налазили утврђени положаји противника. После неколико покушаја схватили смо да не можемо да се крећемо због мрака и густог растиња, лоша видљивост нас је онемогућавала у пењању узбрдо.
Одлучено је да се зауставимо у Доњем селу, у једној од кућа, и сачекамо зору.
У свитање смо изашли из свог склоништа на стазу која је водила нагоре. Унаоколо је било тихо и мирно, село Незук су житељи