njemu oči prosto plamte kao da se tog trenutka ponovo rodio. Grle se braća, a suze samo što im ne pođu na oči. Zaista se nisu dugo videli. A strina, kao prava domaćica, poče da viče na svog muža: ‘Mišo, šta si sta ka kip i ne uvodiš goste u dom. Ajte blagoš strini, ajte ulaste!’ Tapka mene i ženu po ramenima. ‘Ajde i ti đešo, ulaz unutra pa ćemo se tamo ispričat a ne stajat vođe na Sunce!’ gurka tatu i mi svi polako uđosmo. Povede se razgovor o svemu i svačemu, dok strina marljivo sprema ručak. Na stolu razne đakonije. I tako uz ručak, sve polako dođe na svoje mesto. Svi se opustismo. Na moje iznenađenje, žena poče da objašnjava kako ćemo ostati kod njih u gostima dva – tri dana, a onda ćemo produžiti na more, pa ćemo u povratku navratiti da uzmemo tatu. Svima se to dopalo. Izađosmo pred kuću. Sedosmo za sto pod starim dudom i tu nastavismo da pričamo, dok su žena i strina prale sudove. Tog trenutka, putem prođe neka žena. Moj stric ustade, pozdravi je uz poziv da svrati na kafu. Posle kratkog vremena, on se vrati i reče da je to doktorka koja radi u njihovom selu i koja je mnogo poštovana.
‘E moj brate, koliko se otišlo naprijed!’ reče mu moj otac.,A sjećaš li se u naše vrijeme, ili bi odavljen iz Murine išli za Berane kod ljekara ili bi nas poveli tu (pokazuje rukom) do Velike kod Gaca i on bi ne izliječio bolje no svaki doktor.’
Uh, da li je moguće da je moj tata skroz podetinjio – prođe mi kroz glavu, pa se opet vraća na one iste priče koje je bezbroj puta pokušavao meni da isprča! Priče o nekom čudaku. Ma daj, molim te, stotinu puta sam ga prekinuo. Znaš li ti tata koji je ovo vek, znaš li da te neko čuje da bi te odmah proglasio ludim – bezbroj puta sam ga opominjao kada bi meni počeo da priča. Nisam mu branio da te priče priča deci, ali ga ja nikada nisam saslušao. I evo sada, on opet počinje po starom. Baš sam bio spreman da se razbesnim, kad moj stric poče da potvrđuje njegove reči. Bože, da li je moguće da sam sada ja poludeo? Počeo sam da slušam nešto o čemu sam godinama mislio da nije moguće. Njih dvojica su o tom čoveku govorila kao o najvećem čudotvorcu ovoga sveta, a ja sam slušao, slušao i upijao svaku reč kao žedna zemlja što upija vodu! Pa da li je zaista moguće da je takav čovek postojao i da je živeo skoro do samog kraja dvadesetog veka, a da o njemu zna tako mali broj ljudi!
’Miro, aj do Radenka i reči mu nek dođe itno,’ reče moj stric strini da pozove komšiju. Strina ode i brzo se vrati rekavši da će Radenko doći oko osam jer je zauzet nekim poslom.
Blaga letnja noć. Čuju se zrikavci i dosta noćnih ptica. Selo je to, ljudi moji, a ne ko ovde kod nas u Beogradu. Mir. Tišina. Deca pospavala a mi pod dudom sedimo i opet pričamo o čoveku, čudaku, a svaka reč zavređuje posebnu pažnju.
Radenko priča kako su i njega vodili kod tog čudaka. Danima je imao visoku temperaturu i veliku glavobolju. Vodili su ga kod lekara u Berane. Primao je injekcije, pio tablete, ali mu to ništa nije pomoglo. A onda su ga poveli kod tog čudaka i on mu je stavio ruke na glavu. Držao ih je par minuta, a on je imao osećaj da mu je u glavi sve proključalo od toplote. Ali eto, od tada ga više nikada glava nije zabolela.
Priča Radenko, priča moj otac pa moj stric i sve u krug, a ja slušam i ne mogu da verujem. Tako ostasmo skoro do dvadeset tri časa. Dogovorismo se da se opet sutra uveče sretnemo i da oni pozovu još komšija i komšinica koji su bili kod tog čudaka, pa će svi ispričati neke svoje doživljaje. Svima je bilo interesantno da mi ispričaju svoju priču, jer svi znaju da ja radim na televiziji, pa su mislili da će se tako i oni pojaviti u nekoj emisiji. Celu noć sam se prevrtao po krevetu. Nisam mogao da spavam. Bože dragi, da li je moguće da mi je ovakva priča godinama bila pred očima a ja je nisam primećivao?
Prođe i taj dan. A uveče, kod strica se okupilo, pored Radenka, još šestoro i svi strpljivo čekaju da ispričaju svoju priču. Ama to nije priča, to je istina koja se desila ovim prostodušnim ljudima i koja će sada, po prvi put, biti ispričana nekome, ko će moći o tome da priča dalje, jer to što zna samo mali broj ljudi ovog i susednih sela, treba da sazna ostatak čovečanstva.
‘E moj sine,’ počela je prva da priča komšinica Gordana jer je morala odmah da se vrati.,Mogu ti reć da sam toga čoeka poštovala, al sam ga se vjeruj mi i bojala. On bi često projaha na konja i iša bi do Plava. Tamo bi đe što kupio, može bit kome od poznatijeh ponijo koji melem ili čaj i ondak bi se vrća. Tako je bilo i toga dana. Ja sam kuvala vareniku. Veća šerpa a vako široka’ – pokazuje rukama kako je zamotala kecelju na uši od šerpe.,Čekam. Varenika vri i ja taman da je izmaknem sa šporeta kad neko od đece povika: ‘Eve ga đed Gaco!’ Da li je sudbina tako šćela, tek ja trgnu onu šerpu i cijelijeh dvanajes litara vrele varenike se izli na mene. Lele mene, viknuh ka ljuta kukavica. Peče ka živa vatra, samo što se ne onesvijestim. Svi potrčaše ka meni. Đeca počeše da plaču a moj se Savo izbezumijo. Ja, kako sam pala pored šporeta, varenika me i po licu poparila. Načinio se plik od brade skoro do oka. Čini mi se sve gori na meni. Savo pokušava da mi skine odjeću. Ene viđi – pokazuje mi deo ramena gde je nekada davno koža bila poparena i oguljena.,Tu se još primećuje ožiljak, to mi je Savo odra dok mi je skida majicu. Otvoriše se vrata i odjedamput kao da je sve stalo, ka da se sve umirilo. Vjeruj mi sine, nestade svakoga bola sa mene. Ulazi Gaco ka neko Božije priviđenje.
,Polako Savo, polako, smirite se, sve će nad na Boga bit u redu!’ Plače i leleče moj Savo, a đeca se zbila jedno pored drugoga pa i oni cvile sa rukama na usta.,Šta me snađe Gaco. A viđi brate što će ostat od moje lijepe Goce!’– krenu Savo da me zagrli i da me njegovijem zagrljajem zaštiti od svijeh bolova ili ako je moguće da ih sa mnom podijeli, dok su mu suze nemoćnice klizile niz lice.,Stani Savo,’ uhvati ga Gaco za ruku.,Tako joj nej pomoj no ćeš joj samo odrat kožu. Pušći mene i ne boj se.’ Krenu ka meni čoek za kojega sam čula da su mu ruke vazdan vrele. On ik vako okrenu ka meni i ja umjesto njegove vreline počeh osjećat kako se nešto razliva po meni i kako mi neka sila prosto ladi tijelo. Imala sam osjećaj ka da sneg i led sipa na moje tijelo.,Savo, dajte vode s bunara!’ reče Gaco.
U tom trenu sam osjetila taki spokoj da mi se činilo da mogu zaspat. A moja đeca i Savo, svi mirni, niko ne plače. Savo iziđe da donese vode a pred kućom masa komšija. Svi se tiskaju na prozore i vrata da bi viđeli što se zbiva. Začudo, niko ništa ne pita. Naš komšija Đoko napunio kofu vode donoseći je Savu. Savo je dodade Gacu a on je svu izli na mene. Viđi sine. Ođe je voda vazdan ladna ka led, ali se meni tada učini da je mlaka.,Sad ću ja’ – reče Gaco i krenu do konja. Ljuđi mu ćutke napraviše prolaz, on ojde, iz bisaga uze neki njegov melem, i tog trena nikoga ne pozdravi. Uđe unutra i sa tijem melemom poče da me maže. Prvo me namaza na lice. Kad me maza po tijelu, tad sam bez ikakoga bola mogla da svučem ođeću a da mi se koža ne zalijepi za nju.,E, oprosti sad’ reče mi on.,Sada ćes morati ostatak tijela đe te varenika poparila sama da namažeš, da sačekaš petnajestak minuta pa se preodeni, a za to vrijeme će nam tvoja Zlata skuvat po jednu kavu.’
‘Zlato, ćerko, umijes li kuvat kavu?’ pita je on, a ja, kunem se ovijem krstom i jednijem Gospodom, idem u drugu sobu bez ikakoga bola.
‘Umijem đedo, kako ne umijem!’ Čujem kako mu moja Zlata odgovara i vidim kako on odlazi među ljude i sa njima se pozdravlja. Savo dohvatio flašu i čaše i samo sipa lozu ljuđima da popiju, jer veli on: ‘Vidim da joj je mnogo bolje.’ Nudi i Gaca, a on odbija jer veli nikada ne smije pit rakiju dok pomaže ljuđima. Pred kućom se svi raspričali i svi bi da znaju što se sa mnom zbilo. U toj njihovoj priči prođe tijek petnaes minuta, a ja se preodenuta pojavik na vrata. Taki muk i tišina vele da postoji samo na oni svijet. Niko da se mrdne. Oči nevjerovanja uprte u mene. A ja gledam u njik i ne znam što je. Bože, da nijesam zaspala? Krenuh da se štipnem za obraz đe mi je bio plik. Niti bola niti plika. Tog trena ka da se svi probudiše i svi se u isti mah sjetiše da postave po neko pitanje. A Gaco? On srknu još gutljaj kave koji mu je preosta, dođe do mene, uze melem koji sam još nesvjesno stezala u ruku i krenu ka svojemu konju. Savo se prvi pribra. Dohvati ga za ruku i poče da mu zahvaljuje pitajući ga koliko mu duguje za spasenje mojega života. ’Savo brate’ – opet blage umirujuće riječi iz njegovijeh usta ’ko sam ja da meni zahvaljuješ, ko sam ja da bi moga spasit nečiji život! Sve je to Božija volja i Božija promisa, što me je posla da se kroz mene jopet proslavi ime njegovo.’ Jopet tišina. I jopet kako je nečujno doša tako je nečujno i