verujte da nema dana da bar neko sa strane ne odsedne u mom hotelu da bi mogao da ode kod njega na masažu.“
Zazvoni telefon, on se javi, mahnu nam udaljavajući se i mi opet ostasmo sami.
„Zaista ne znam sta da kažem“ – reče Zoran u neverici. „Prosto, kao da ljudi znaju o čemu razmišljamo i za čim tragamo, pa nam upravo na tu temu ispričaju po neku baš interesantnu priču.
„Stari ljudi kažu – gde ima vatre ima i dima“ – obrati mu se Tanja.
„Jeste Tanja, u pravu si, ali pogledaj realno … Ma to je prosto nemoguće u današnje vreme!“
„Da li je moguće da si opet neopisivo tvrdoglav?“ – upita ga Tanja ljutitim glasom.
„Ma daj, molim te! Pobogu Marko, što nisi uzeo nekog drugog u ekipu, ko je razložniji i ko neće poverovati u svaku bapsku priču“ – poče Zoran da se nervira i da podiže glas.
„Zaista ću, ako ovako nastavite, pozvati direktora“ – zapreti Marko. „Zar moramo i ovde, u kafani gde nas drugi slušaju, da pokazujemo svoju nekulturu. Hajdemo lepo svak u svoju sobu, pa ćemo videti šta će nam sutrašnji dan doneti.“
„Da budem iskren, jedva čekam sutrašnji dan da bih upoznao tog čudaka“ —reče Zoran malo povređen Markovim rečima jer je računao da će ga podržati.
Pođosmo na spavanje svako sa svojim mislima.
Nedaleko od manastira Ziče ka Kraljevu nalazi se predivan hotel „Đerdan“. Verovatno čist vazduh i umor od napornog putovanja učiniše da smo tu noć prespavali kao jagnjad. Probudi nas ljubazno osoblje hotela. Jutarnja kafa i doručak nas potpuno okrepiše. Razdragani kao da sinoć nije bilo prepirke među nama, polako se spremasmo da posetimo manastir Žiču, da malo prošetamo pa ćemo onda na zakazani termin. Gazda hotela nam objasni kako ćemo najlakše naći Mikija i mi krenusmo. Lepota manastira Žiče se ne može opisati rečima. Treba to doživeti, treba upiti u sebe tu duhovnost, imati svest o vekovima kroz koje ova svetinja zrači.
Onda smo krenuli ka Mikiju. Ovde navigacija ne pomaže. Ulice koje još nisu ucrtane ni u jednu kartu se jedino mogu naći ako nekog upitamo za njih. Mnogo puta smo zaustavljali prolaznike i konačno dođosmo na odredište. Kuća stara a pored same kuće potok. Prizemlje od pečene cigle a prvi sprat od drveta. Prosto podseća na neka davna vremena kada se živelo po Božijem nahođenju bez lekara i bez tableta. Par livada i prelepa šuma behu ukras ovog starinskog doma. A sa druge strane neke šupice i još jedna drvena građevina. U toj građevini su prethodni vlasnici držali stoku. Sve prosto odiše mirisom prošlih vremena. Od mostića pa do te drvene kućice napravljena je betonska staza koja je sa obe strane ukrašena raznoraznim cvećem. Kasnije nam ispriča da mu je izgradnju ove staze pomogla prijateljica Sara koja živi i radi u Švajcarskoj, a koja je kod njega dolazila na masaže. Stazom stigosmo do male terase. Na terasi klupa, sto i krevet.
„Dobar dan“ – pozdravismo čoveka koji seđaše na tom krevetu.
„Dobro vam Bog dao – otpozdravi on.
„Da li i Vi čekate da Vas gospodin Miki izmasira?“ upita Tanja.
„Ne sine, ja sam završio pa rekoh ajde da ispušim jednu cigaretu dok on izmasira moju ženu.“
„Kako Vam se svidelo kako Vas je gospodin Miki izmasirao?“ – nastavi Tanja komunikaciju.
„Slušaj sine. meni se možeš obraćati kako hoćeš, a što se njega tiče, mogu ti reći da on ne voli ni da mu se kaže gospodin ni da mu se persira. U jednu ruku to mu je pametno. Neka se bar ovde kod njega ne oseća da se neko uvažava i uzdiže. Svi smo mi isti. I bogati i siromašni i lepi i ružni, svi smo od krvi i mesa. A što se tiče masaže, mogu reći da su sve reči i pohvale suvišne. To je potrebno doživeti pa o tome imati svoje mišljenje.“
Nastavili bismo sa njim da pričamo, ali se u tom trenutku otvoriše vrata. Izađe jedna starica a za njom Miki. Pozdraviše se sa nama a onda nas baba i deda napustiše.
Miki nas pozva i mi uđosmo u prostoriju od oko trideset kvadrata.
„Sedite slobodno, a ja se vraćam za par minuta“– reče Miki i izađe.
Gledamo po prostoriji. Na zidovima neke starinske slike i par Mikijevih diploma. Desno od vrata furuna, do nje stolčić na kojem behu oprane i uredno složene čaše a ispred neka drvena ćasa, u njoj nekoliko novčanica, pet šest jaja i isto toliko jabuka, krevet i u ćošku veliki televizor. Desno od televizora još jedan krevet i na kraju, ugaona garnitura, a na njenom uglu napravljen neki plakarčić u kojem behu poređani peškiri, ćebad za masažu, flaše i teglice sa raznim melemima. U trećem uglu električni šporet i frižider, do njih fotelja za masažu. Do samih vrata sa leve strane beše neka drvena vitrina. U njoj uredno poslagane čaše, tanjiri i ostalo posuđe. Na sredini prostorije neka sprava a odmah iza nje krevet za masažu.
„Moram samo da te pitam – da li ovo liči na ordinaciju nekog čoveka koji toliko pomaže ljudima i koji je u stanju da razvije mozak do neslućenih granica?“ – zajedljivo upita Zoran Tanju.
„Pravo da ti kažem, nisam impresionirana ovim što vidim, ali šta je tu je. Sada ćemo sa njim porazgovarati pa ćemo videti šta ima da nam kaže. Ne znam zbog čega, ali ja i dalje verujem ovom čoveku.“
Opet su bili spremni da počnu sa raspravama ali se vrata otvoriše i oni ućutaše.
„Znači, niko od vas troje nije došao da bi se masirao“ – reče Miki. „Dobro, ipak ću vas ja izmasirati a uz masažu ćemo malo i popričati. Hajde, svlači se do pojasa i legni ovde“ – reče on Zoranu i pokaza mu gde da stavi glavu a gde noge. „Znaš li ti Zorane zašto sam prvo tebe izabrao da izmasiram?”
„Ne znam“– odgovori Zoran slegnuvši ramenima dok je svlačio triko majicu.
„Lezi, ja ću ti polako sve ispričati.“ Zoran leže, Miki mu stavi nekog melema po leđima i poče da priča. „Zapravo bih na tebe trebalo da budem ljut jer si osoba koja je usmeravala svoju negativnu energiju ka meni.“
Oboje smo mogli zamisliti kakvu je facu iznenađenja Zoran napravio. Sva sreća što mu je lice u onom otvoru od stola pa se ništa ne vidi.
„A moj đed Gaco bi imao običaj da kaže:,Nikada nemoj zbog ludog Nikole da psuješ svetog Nikolu.’ Sada ću ti objasniti zbog čega te razumem. Na svakom koraku se pojavilo na stotine travara i iscelitelja koji obećavaju – te ovo te ono, koji maltene samo što mrtve ne dižu iz groba, a na kraju, kada uzmu pare, od tih obećanja ni traga ni glasa. Zbog toga shvatam tvoj stav prema meni. A ti bi trebalo mnogo da napreduješ u ovom poslu jer imaš neki istančani osećaj koji vodi ka istini i koji te, ma na kakvom zadatku bila, uvek dovede do cilja“ – obrati se on Tanji.
Potpuna istina, a onda Marko reče: „Zbog toga je direktor odlučio da je pošalje sa nama u ekipi“.
„Vidim to i znam da ste došli sa namerom da dođete do određenih obaveštenja, a ne zbog masaže“ —reče Miki, a oni pomisliše da je pred njima prorok koji iz njihove svesti čita sve što želi da sazna. „Ne znam da li ću i koliko uspeti da vam ispričam, za ovo vreme dok sam tu, jer za nekih petnaestak dana putujem u Nemačku da tamo pomažem mojim prijateljima. Oni su poreklom iz Rusije a žive u Nemačkoj, a vidite, skoro svakoga dana imam po nekog na masaži. Pacijenti će nas prekidati, ali ću se ja potruditi da sve uskladim“ – objašnjavao je Miki masirajući Zorana. „Da znate, ako počnem da vam pričam o mome đedu Gacu, to neće biti neka pričica od par sati, nego ćete morati ovde da se zadržite mnogo duže nego što ste planirali. Zato bih vam predložio da se preselite ovde, da ne biste trošili pare za hotel. Nije nikakva raskoš, ali može da se prespava, a vi ćete imati osećaj da ste se vratili bar jedan vek unazad. Najvažnije da ste mi pri ruci i da, kad god se ukaže slobodno vreme, mi možemo nastaviti sa našom pričom. Mnogo puta sam poželeo da napišem roman o mom đedu Gacu, ali mi to nikako nije polazilo za rukom – zahteva mnogo vremena, a ja vremena najmanje imam. Svaki trenutak moram da posvetim pacijentima koji dolaze kod mene. Zato se radujem što ću sa vama podeliti ovu priču. Ona će zadovoljiti vašu znatiželju, a ja ću na taj