ga je nasledio i postao Izabranik. Pošto je učio da piše u jednoj crkvi, on je sve to sto mu je prethodni Izabranik objasnio kasnije zapisao u sveske. Tada su deca od malih nogu počinjala nešto da rade i na taj način, ma koliko, doprinose svojoj porodici. Tako je i moj đed sa nepune tri i po godine počeo da čuva stoku sa svojim starijim bratom. Uz brata se učio a kasnije je to radio sam. U to vreme, još dok je moj đedo bio malo i slabašno dete, njegovom se đedu Dimitriju, koji beše Izabranik, a da to ni njegov sin Mitar nije znao, jedne noći pojavi prethodni Izabranik i od njega zahtevaše da sve svoje znanje prenese na svog unuka da bi on, po volji Božjoj, postao Izabranik. Nekoliko noći je Dimitrije razgovarao sa prethodnim Izabranikom pokušavajući da dete sačuva od preteškog bremena koje mu je bilo suđeno. Opirao se i prepirao da je prerano da se detetu koje još ne zna dobro da govori, koje ne zna ozbiljnost situacije, poveri tolika odgovornost. Sve je bilo uzalud. Volja Božija i prethodnih Izabranika se morala ispoštovati. Tako je njegov đedo tužna srca počeo da vežba budućeg Izabranika. Probudio ga je u ranu zoru jednog ponedeljka i sa njim otišao u šumu. Dugo se krstio pred njim, nemo mičući usnama a onda mu je tri puta dunuo u nos. Dete kao da se preobratilo. Lice mu je sijalo nekom čudnom svetlošću. Tu svetlost je mogao videti prethodni Izabranik ili svako produhovljeno biće. Tada je đedo počeo učiti dete predajući mu najsvetije tajne koje je i on nasledio. Svakodnevno su trajale te vežbe, po nekada čitav dan a po nekad kraće. Dete obdareno svetim duhom sve to upijaše u svoju dušu nikom ne govoreći o svetoj tajni koju nasledi od svog đeda. Shvatio je, iz đedovih reči, a obdaren svetim duhom kolika bi opasnost bila ako bi se te tajne saznale, pa je zato ćutao, nikom, pa ni svojim najrođenijim ne pominjući ni jednu jedinu reč razgovora između njega i njegovog đeda. Savladavao je i najteže vežbe pred kojima se nalazio. Uspesi su se nizali neshvatljivom brzinom. Imalo je tu još mnogo da se uči, ali je njegov đedo Dimitrije bio prezadovoljan. Jednom prilikom, posle Petrovdana, ug rećalo letnje Sunce, njemu obukli neke pantalonice i pustili ga da čuva stado. Ovce se uskomešale pa se rastrčale na sve strane. Detetu od četiri i po godine beše interesantno da juri za njima i da ih pokupi u stado, a one kao da nešto predosećaju pa jur tamo, jur ovamo, udaljiše se mnogo više nego što su se udaljile bilo koji put do tada. I verni šarplaninac Garindža se nešto uzmuvao pa samo reži. Da neće neki vuk da napadne stado, pomisli dete i baš da potrči da vrati ovce, Garindža skoči da mu prepreči put, ali kasno. Ogromna zvečarka zabode svoje oštre zube u njegovu potkolenicu. Garindža skoči, uhvati ogromnog reptila rastržući ga svojim zubima. Dođe do mog đeda i poče da cvili, a njega sve više hvataše nesvestica zbog otrova koji mu je ubrizgan u telo. Već je slabašno čuo cviljenje svog vernog Garindže, osećajući da mu se sve više spava. Utonuo je u san i više ništa nije čuo. Nije znao da su se ovce vratile kući. Nije znao da su se u kući svi uplašili i da su krenuli da ga traže. Nije znao da je verni Garindža ostao pored njega, neprestano ga ližući po licu, u očekivanju da se probudi. Spuštao se mrak. Ukućanima se pridružio i po neki komšija iz sela i sa upaljenim bakljama su krenuli u potragu.
‘Vjerovatno je i njega i Garindžu izijo vuk’– komentarisao je jedan od komšija. ‘Vele da ođen ima jedan stari i vele da je opasan ka crni vrag. Još vele da ne ostavlja ništa u životu’ – nastavljali su da komentarišu svak na svoj način i dalje pretražujući šumu. Ođednom se negde u daljini čuo lavež. Svi su zastali osluškujući. Onda su opet, kao po komandi, svi počeli da pričaju.
‘Viđi, vuk je izijo samo Gaca a Garindžu je ranijo te se sad ni on ne može dovuj do kuće’ – govorio je jedan a onda je drugi prokomentarisao: ‘More bit svašta. Ljuđi, nemojmo razglabat, no ajd da jopet pozovemo Garindžu i da čunemo đe je, pa da se uputimo i da ik nađemo.’
Tako i uradiše. Opet se ču lavež iz smera Mačkove stene. Ta je gola litica, visoka preko sedamdeset metara, u čijem su dnu sami šiljci od stena. Naziv je dobila po jednom mačku koji je svima u selu provaljivao u pušnice ili ostave i uvek im pravio štetu. Jednoga dana ga je jedan seljak u večernjim satima uhvatio, stavio u prteni džak i sa vrha te litice bacio na šiljke od stena. Mislio je da ga je ubio i srećan došao kući. Na njegovo, a i zaprepaštenje svih seljaka, mačak je tu noć išao po selu i tako glasno mjaukao da su svi mislili da su u njemu zli dusi. Posle te noći više ga nikad niko nije video. Zbog toga su, od kad se zna za tu priču, svi seljaci izbegavali tu stenu. Sada su svi složno krenuli u tom pravcu. Nedugo zatim oni nađoše Garindžu i opruženo telo mališana. Kada su u blizini videli rastrgnuto telo zvečarke svima je bilo jasno šta se desilo. Prađed i prababa zakukaše bacivši se na nepomično telo svoga deteta.
‘Lele nama sine’ – leleče prađed i grli nepomično telo. Pored njega, baba vrišti i čupa kosu. I mnogi od ostalih plaču, a opštem stanju se pridružilo i Garindžino cviljenje. Sami Bog zna dokle bi to trajalo da se negde u blizini ne ču zavijanje vuka. Garindža poče da reži a oni se svi prenuše. Prađed Mitar uze moga đeda, podiže ga na grudi i oni svi krenuše put kuće. Totalna tišina. Svi isčekuju da opet čuju zavijanje vuka. Svima se po svesti vrzmala misao da mu je verovatno negde u blizini jazbina, pa su ga uznemirili. U tom nemom napredovanju glas moga pradede Mitra ođeknu kao grmljavina: ‘Kosana, men se čini da osjećam da je naše dijete živo!’ Svi se primakoše i prineše baklje. I zaista, moj đedo beše živ. Totalno iscrpljen zbog otrova, ali ipak živ. Stigoše do kući i upališe lampe. Podložiše vatru da ug reću sobu a mom đedu svukoše odeću i staviše ga u sirovu vunu. Iscrpljeni pretragom, komšije odoše a kod naše kuće ostadoše umorni članovi porodice. Svi polegaše samo ostade moj pradeda Mitar da zalaže šporet i da čuva mog đeda da mu se, ne daj Bože, nešto ne desi. Tu je noć moj šukunđed Dimitrije duhovno stupio u kontakt sa prethodnim Izabranikom tražeći od njega objašnjenje za nastalu situaciju. Dugo je prethodni Izabranik ćutao a onda je veoma lagano odgovorio:
‘Dimitrije, volji Božjoj i prethodnih Izabranika se ne smije suprotstavljati. Dijete mora proći kroz iskušenja zbog tvog suprotstavljanja našoj volji. O ovome niko od tvojijeh ne smije ništa saznati a dijete će poslije ovoga dobiti još veće moći od svijeh prethodnijeh Izabranika.’
Sutra i narednih dana su dolazili komšije i rođaci sa svih strana, da bi videli i da bi se raspitali za zdravlje moga đeda. A njegovo stanje se uopšte ne menjaše. Koma. Ni živ ni mrtav. Samo što diše a inače se ni jednim delom tela ne pomera ni milimetar. I tako iz dana u dan. Svaki dan, svaku noć po neko kraj njega. On ništa ne jede. Samo mu na levak sipaju po malo rastvorenog meda i čajeve. Ponešto se slije niz usne a pomalo se provuče između stisnutih zuba. I tako, po nekoliko puta dnevno. Dođoše do dvadeset prvog dana. Tog jutra prababa Kosana ustala i mesi hlebove a prađed Mitar, posle probdevene noći i dalje sedi na stolici, nedaleko od kreveta koji od dasaka napraviše za dete, kojeg napuniše sa sirovom vunom, sa rukama se naslonio na mačugu a glavu položio na ruke i drema. Čeka da prababa ispeče hleb, da doručkuje pa da onda nešto poradi. Uspava ga blago škripkanje starog drvenog stola na kom je prababa mesila hleb. Dok je on dremao, a prababa mesila hleb, oči mog đeda se otvoriše i on pogleda po sobi. Posle Bog zna kojeg vremena, vide svog oca kako drema i svoju majku kako mesi hleb. Vidi je a ima čudan osećaj kao da čuje njene misli:
‘Bože dragi što se ovo naše jadno dijete namuči. Da oće Bog da se smiluje i da ga uzme, da mu prekrati muke, da bi se i ostali članovi porodice odmorili.’
‘Majko, ja neću umrijet ‘ – progovori moj đedo slabašnim glasom. Prababa se trže u čudu a prađed poskoči iz sna.
`Bože, ovo je naše dijete poluđelo` – beše mu prva pomisao posle prekinutog sna. I tu je misao moj đedo osetio. ‘Tata, ja nijesam poluđeo’ – opet progovori moj đedo. Oboje su zanemeli u čudu. Nisu mogli da veruju ni ušima ni očima. A onda se prađed pokrenu, dođe do deteta, uze slabašno telo u svoje naručje i poče plakati od sreće. Toj radosti se pridruži prababa a iz susedne sobe poče izlaziti ostatak đedove porodice. Svi su tog trenutka bili srećni. Opet se po selu proču glas, kao i prošlog puta kada je nastradao, da se probudio iz kome. I opet komšije, rođaci i prijatelji dolaziše da ga posete. Mnogo puta je moj đedo zbog iscrpljenosti prespavao mnoge posete, ali je mnogo puta, kada je bio budan, pozivao svog oca i tiho mu šaputao ko šta misli od tih gostiju. Prađed bi ga ućutkivao ne dozvoljavajući mu da bilo šta kaže pred gostima, da ne bi oni saznali tu đedovu tajnu.
‘Samo