nekoliko dana kada sam oćera našega vola Galonju u Plav da bi ga proda i da bi od tijek para platijo poreze i pokupova sve ostale potrpštine za kuću, sreo sam se sa dućandžijom Gojkom. Svake godine je njegova stoka proglašavana ka najbolja u regijonu. I on je doveo vola da bi ga proda. Sve živo se pokupilo oko njega. Gledaju vola i cjenkaju se. A ondak stigosmo ja i Galonja. Toga mu je trena kadija Idriz nudija cijenu, ali neko viknu: – ‘Eve još boljega vola no što je njegov!’ I narod se poče oko mene okupljat. Sada pružaju ruke i cjenkaju se sa mnom. Dođe i Kadija. Prvo se rukova pa me pita za cijelu porodicu, a ondak mi reče: ‘Tako ti Boga Mitre, oli mi reć, sa čime si ti hranijo ovoga vola te je ovako lijep?’
‘Presvetli Kadijo, samo sa travama, jer mi nijesmo porodica kojoj ostaje da bi mu moga davat splačine.’
‘A reči ti meni Mitre, bi li ga proda za dva dukata i petnaes akči? Toliko sam htijo platit i za Gojkova vola. Ti znaš da se na ovome bazaru nikad do sada nije vo proda za te pare.’
‘Pa presvetli Kadijo, ako je za tebe, ondak ću ti ga prodat po toj cijeni.’ Tada se, sine, umiješa Gojko.
`Presvetli Kadijo, prije no što zaključiš pogodbu ja ću ti kazat par riječi pa ti odluči oli kupit toga vola ili nej.‘ ‘Kaži Gojko. Ja ću te čut ali ne znači da ću te poslušat.’
‘Presvetli Kadijo, narod priča, a đe ima dima ima i vatre. Vele da je njegovo dijete opsjednuto’
‘Nu, nu Gojko što reče? ‘ – upita ga kadija.
‘Jeste presvetli Kadijo, svi o tome pričaju. ‘
‘Prvo mi Gojko reči kakve to veze ima sa volom a ondak mi ispričaj i o ovome te si počeo.’
‘Pa viđi presvetli Kadijo,’ poče da mu objašnjava Gojko a masa svijeta sluša i ni riječ ne progovara. ‘Svi ste čuli kako je malo prijen reka da nije imućan i da je vola hranijo samo sa travom i sijenom, pa kako je moguće da je njegov vo bolje uhranjen no moj a svi znaju da ja mojemu jutrom i večerom dajem zobi. Reči mi presvjetli Kadijo kako se njik dva mogu mjerit.’ Tad narod poče gunđat a Gojko nastavi: ‘To mu je presvjetli Kadijo njegov sin – poče upirat prstom u mene – koji je opsjednut, nešto učinija i zato je on tako napredova.’ Tada su svi počeli glasnije komentarisat a Gojko jopet nastavi: ‘Zamisli presvijetli Kadijo, pečila ga je najotrovnija guja a on je i to preživijo.’
‘Tada su se prisutni pravoslavci počeli krstiti a Turci i muslimani počeli klanjati. Oni bliži meni se izmicahu odgurkujući me, dok su od nekolicine iz daljine doletjele kamenice u našem pravcu. Tog trenutka Kadija podiže ruku i svi se umiriše.
‘Sluša Mitre, prvo da kažem da sam reka da ću tvojega vola kupit za dva dukata i petnajest akča, i kupiću ga za te pare, ali ti neću isplatit sada, no ću se uvjerit da li u tvojem volu obitavaju zle sile. Ako ik bude, ondak ćemo tvojega vola zaklat i svi ga zajedno ovđen pojesti.’
Narod ućutao, niko reč da progovori.
‘Presvetli Kadijo, kako ćete vi saznati da li su kod njega zli dusi? ‘ – upita ga neko iz mase a Kadija svima odgovori: ‘Ako za ovijeh deset dana vo bude udara moje sluge, ondak je opsjednut. Tada ćemo se ovđen svi naći za dvije neđelje i ondak će se Mitrov i Gojkov vo nadmetati u nekoliko disciplina, te ću onoga vola koji pobijedi kupiti a gubitnika ćemo zaklati, ispeći i zajedno pojesti. Jel pristajete vas dvojica na ovu pogodbu? `
‘Gojko je odma prista jer je njegov vo krupniji no naš, a ja nijesam ima kud no sam i ja prista. I tako mi Kadija uze vola i na kraju mi reče: ‘Mitre, nemo zaboravit no obavezno dovedi i to dijete da vidimo da li je istina sve to što narod priča.’
‘Kada sam viđeo da će mi tebe uzet, ondak sam počeo molit kadiju da uzme vola a da mi tebe ne dira, ali je on reka da odluku neće mijenjat. Sada sine živ nijesam što će se i kako desiti. Uzeće ni vola i zaklat a mi nećemo dobit ni akča a uz sve to i tebe će sine proglasit opsjednutim. Ete ti muke za cijelu porodicu. Mislim se sine da sve ovo ođe ostavimo i da neđe porodično pobjegnemo. ‘
‘E nećemo, tajo, niđe bježat no ćemo mi zajedno tamo otić ‘ – osmehnu se moj đedo na nešto što se rodilo u njegovoj svesti. ‘Tamo će naš Galonja pobijedit, mi ćemo dobit i dukate i akče, a ti ćeš uzet sve što imaš para u kući pa ćeš se tamo kladit i na taj način jopet zaradit još mnogo više. Posljen ćeš viđet što će bit sa Gojkom i njegovijem volom.’
‘Dobro sine. poslušaću te. Od ovoga zavisi opstanak naše kuće. Ako izgubimo, i tako i tako od nas ništa ostat neće, a ako pobijedimo ondak ćemo obezbijedit porodicu za cijelu godinu. A i to je manje važno koliko je važno da mi tebe više niko ne uznemirava.’
‘Ne boj se tajo. Samo se strpi ovijek par dana i viđećeš svojijem očima.’
Tako prođe i tih par dana.“
Tada su došli neki ljudi da ih izmasira i Miki prekide priču, a mi pođosmo do seoske kafane „Kod Jolića“, koja se nalazi nedaleko od Mikijeve kuće. U njoj smo jeli najbolji i najjeftiniji roštilj na svetu. Jeli smo, sačekali da se završe masaže pa onda došli. Miki nas obavesti da će sutra imati baš malo vremena za razgovor sa nama jer su mu se najavili mnogi ljudi za masažu.
Pošao je da se posle napornog dana i on odmori, a mi smo odmah pregledali snimke da bismo još jednom preslušali sve što smo pričali. Zatim smo svi zaspali kao mala deca. Sutradan ujutru se svi saglasismo da njegove ruke, očigledno, imaju čarobnu moć. Ali mi nismo došli da se uverimo u moć isceljenja njegovih ruku, nego da otkrijemo tajnu razvijanja mozga. Na dobrom smo putu da nam to pođe za rukom.
Počeše ljudi da pristižu, a mi napustismo prostoriju prethodno je sredivši i provetrivši. Krenusmo u obilazak Kraljeva i okoline – Manastir Žiča, Krstovgrad u Progorelici, Mataruška Banja, Vrnjačka Banja, Goč, Kopaonik – mesta neverovatne lepote, koje samo priroda može da stvori. Kada smo u kasnim popodnevnim časovima došli kući, Miki je i dalje radio. Sačekali smo malo pred kućom a onda smo, kada su svi pacijenti otišli, sa Mikijem započeli razgovor.
„Prvo da pitamo jesi li se umorio?“ – započe Marko.
„Mogu da kažem i jesam i nisam.“
„Ja ću vas ispoštovati i ispričaću sve što smo se dogovorili, pa se nadam da ćete i vi ispoštovati mene.“
„Danas je bilo poprilično ludi na masaži, pa mislim, posle ovolikog rada da te bole ruke i da se osećaš iscrpljeno“ —nastavljao je Marko sa pitanjima.
„Naprotiv. Svaki bioenergetičar, ako je pravi, uživa u svom radu. Nama je dato da energiju iz prirode, jer samo je to čista i prava energija koja se pravilno kreće, usmeravamo prema blokadama u ljudskom telu, koje su se zbog raznih nepravilnosti u ishrani, piću ili bilo čemu drugom delimično ili potpuno stvorile. I dok to radimo, ta čista prirodna energija, usmerena na pacijenta, prolazi i kroz naš organizam, tako da, ma koliko radili, na kraju naš organizam ne oseća nikakvu iscrpljenost. Dešava mi se da se posle svih masaža, na kraju napornog dana, moje telo oseća kao da ništa nisam radio. Zamislite jednu baru. Da li ona može da bude mutna ako se u nju non – stop uliva čista voda?“
„Čuli smo da bioenergetičari rukama skupljaju negativnu energiju sa bolesnih pacijenata, pa im ta negativna energija može izazvati zdravstvene probleme“– primeti Tanja.
„Istina je.. Za naše prste se, dok razbijamo blokade, po malo, ali sve vreme, lepi ta negativna energija koja je skupljena u tim blokadama. Na kraju svakog posla, svi mi bioenergetičari moramo držati ruke pod mlazom vode ali ih ne trljamo, da bi se na taj način oslobodili negativne energije koju smo tokom rada pokupili sa pacijenata. Ko ovo pravilo ne zna, taj ne treba ni da radi sa bioenergijom.“
Sada nam je bilo mnogo jasnije kako funkcionišu ovi čudni ljudi koji imaju taj dar prirode a o kojima se ispredaju razne legende. Ima tu priča koje su istinite, a ima i onih koje su izmišljene i koje se preuveličavaju. Bioenergija kao bioenergija je poznata svuda u svetu, ali naš cilj je nešto sasvim drugo.
„Da li će sutra biti više termina za naš razgovor?“ – upita ga Tanja.
„Slušajte,