videla da tamo postoje izvanredni recepti, umesto da prepiše jedan recept, ukrala sveske i sav moj celovečni trud bi pao u propast. Manje je važno za recepte koliko bi zlo bilo ako bi kod pogrešne osobe otišle tajne i znanja koja se odnose na cilj razvijanja mozga. Vidiš da si se ti mučio sedam godina da postigneš cilj i sada sve to da nam neko upropasti! Zato ću napraviti tri sveske u kojima ću zapisati sve tajne ali u šiframa i bilo ko da pokuša da ih dešifruje neće mu poći za rukom. Ako otvori sveske i pokuša nešto da pročita, neće mu uspeti, biće mu nezanimljivo pa će odustati. Neće uvek isti brojevi označavati istu travu nego će se preklapati kao lanac DNK i na taj način će stvarati ogromnu pometnju a istovremeno biti veoma lako rešivo. Ako bi neko uzeo samo jednu svesku, onda se ništa ne bi moglo iskoristiti ni iz nje ni iz ostale dve, jer rekoh da će biti povezane kao lanac DNK. Zato ću, sine, ja sada raditi, prepisivati u formulama i postići cilj kao što si ga ti postigao a mnoge stvari koje ne budem uspeo da završim, to ćeš ti nastaviti. Sve će ove tajne đedo staviti u tvoje ruke a kada dođe vreme ti ćeš ih preneti dalje.’
Mnogo se pričalo o đedovom podvigu koji je napravio toga dana u crkvi. Svi su govorili da je oprostio zlo delo koje mu je prijatelj počinio a da o tome nikom nije hteo da kaže ni reči. Stara izreka kaže da ono što prođe preko dvadeset četiri zuba znaju dvadeset četiri druga. A ako saznaju dvadeset četiri druga, tu će se od usta do usta izmeniti verzija i od slamke će se napraviti balvan. Zato je najbolje da se o onom što je oprošteno više ne raspravlja. Kažu da svako čudo traje tri dana, tako da su i ova dešavanja veoma brzo zaboravljena.
Opet je kolosek života zauzeo svoj pravac i život je tekao sa određenim usponima a ponekad i sa malim padovima. Sada moje vežbe nisu bile tako naporne ali sam ih morao upražnjavati celoga života. Neosetno su prolazili dani, nedelje, meseci. Počeo zimski raspust.
15
Večernji sati. Nahranili smo i napojili stoku, pa sada sa gostima u miru divanimo. Došli su nam đed Đuro i njegov unuk Simo. Đuro je Perov otac a Simo sin. Prođe po par meseci pa nas ili Đuro ili Pero posete. Uvek bi nešto doneli iz zahvalnosti što im je đedo pomogao kada je Peru bilo najteže. Te noći su došli njih dvojica da prespavaju kod nas. Između ostalih priča, oni se setiše događaja kada su se slikali u Andrijevici. Upita on đeda da li još čuva tu sliku jer je njegovu unuk Simo pocepao kada je bio mali. Đedo mi dade ključ i reče da je potražim u drvenom sanduku u kojem je on čuvao razne zapise, sveske, slike, neku staru garderobu, starinski novac, kubure iz turskog doba i mnoge druge dragocenosti. Sve je to bilo lepo nasloženo. Vadio sam po jednu i jednu stvar a sve su one kod đeda budile uspomene kojih se rado sećao i sada sa Đurom komentarisao o njima. Došao sam do đedovih slika. Bilo ih je oko pedesetak. U to vreme nije bilo aparata, kamera, kompjutera ni mobilnih telefona. Nije bilo mogućnosti kao sada da se čovek slika koliko mu volja. To su većinom radili fotografi. Te su slike čuvane kao najdraže uspomene. Sve smo ih gledali a đedo bi o svakoj govorio. U jednom trenutku se pojavi slika gde je đedo bio slikan sa predsednikom Titom. Kada je Đuro video, poče da se krsti.
‘E Gaco, oba mi oka ispala ako sam ovo vjerova Zoranu kada je priča! Viđi brate maršal Tito. E moj Gaco moj brate, znam da se ti ponosiš zbog ove slike ali mene podsjeća na najteže trenutke mojega života. Sjećaš li se da mi je Pero tada bio na samrti. Da nije bilo tebe Bog dragi zna bi li ozdravijo.’
‘Neka Đuro, pušći to, nećemo se sada rastuživati, no si doša da prenoćiš da ti bude lijepo da evociramo uspomene da se sjetimo svega i da nam u radosti noć prođe.’
‘E jeste Gaco, nego eto. Čoek se sjeti svega a najpre mu na pamet padnu teški trenuci. Nego što rekoh, da nije bilo tad da ojdemo kod Pera, možda ti sada ne bi ima ovu sliku sa Titom.
‘Vjerovatno da ne bi Đuro’ – odgovori đedo. ’Gaco, kako je tebi pošlo za rukom da posjetiš Tita?’
Kao da se u trenutku zbunio jer se nije nadao tom pitanju, tek đedo poče nešto smušeno da odgovara. Tada sam prvi put u životu osetio đedove misli. Znao sam da će se brzo snaći i odgovoriti ali sam osetio da taj odgovor neće biti iskren i istinit. Da li je moguće da sam osetio misli čoveka koji je duhovno bio stotinama puta jači od mene.
Đedo je nekim odgovorom, koji ja zbog svojih misli nisam mogao čuti, zadovoljio Đurovu znatiželju a onda su u mojoj svesti zagrmele reči: istina je. Uspeo si!
Meni se učinilo da je neko te reči izgovorio najglasnije moguće i baš sam se začudio kada sam pogledao u sve prisutne oko sebe. Oni su mirno sedeli i tiho razgovarali. Samo se đedo tajanstveno osmehivao: ‘Stano, već je devet sati. Ljegni đecu jer oni treba da odmaraju.’
Mene i Sima smestiše u krevet a oni ostaše i dalje da razgovaraju. Nas dvojica u drugoj sobi u potpunom mraku još malo šaputajući nastavismo razgovor a onda utonusmo u snove. Tada su deca veoma rano legala da spavaju. I stariji bi, ako im niko ne bi došao u goste legli najkasnije do deset sati.
Osvanuo prelep zimski dan. Sunce se po malo pomalja kroz oblake obasjavajući smrznutu površinu snega. Sneg nije velik ali je hladnoća poprilična. Zubato je ovo sunce i ne sme mu se verovati. Za čas posla se može naoblačiti pa umesto sunčanog dana može padati sneg. I mi se probudismo jer se iz kuhinje osećao miris krofana koje je baba pržila. Na sto postavila sira, kajmaka, vodene turšije i krofne. Đedo i đed Đuro popiše po jednu čašicu orahovače i svi počesmo da doručkujemo. Posle doručka gosti krenuše kući.
‘Eto sine, lepo je kada nam neko u ove zimske dane dođe u goste. Prekrati nam noć i lepo se ispričamo.’ Đedo, mogu li te ja nešto pitati?
‘Možeš a i ne moraš sine. Đedo će ti odgovoriti i na pitanje koje mi nisi postavio sine. Ponosan sam jer vidim da si i meni uhvatio misli. To ti je odličan putokaz da ideš ka pravom cilju. Samo naprijed i ne brini! Sve ti se moći otvaraju sve više i više. Dugo si se mučio i to vežbao ali su ti rezultati odlični. Moram ti odgovoriti i na tvoje drugo pitanje koje mi nisi postavio. Jeste, malko me iznenadilo što me je Đuro pitao u vezi Tita, pa sam se morao dosetiti šta ću mu odgovoriti. Njemu sam morao umiriti znatiželju i ispričati ono što sam i drugima pričao, ali tebe nisam mogao prevariti. Sada ću ti ispričati sve kako je bilo. Beše to pre petnaestinu ako ne i više godina. Pero, Đurov sin beše mnogo bolestan. Odvedoše ga u Beograd na lečenje. Lekari mu nisu mogli pomoć pa pozvaše mene. Palo mi je na pamet: i njemu ću pomoći i posetiću Zorana Vasovoga sina a on je u to vreme radio kao Titov kuvar. Kada su prvi put došli kod mene da me zamole da odem sa njima da pomognem Peru, ja sam počeo uticati na Zoranovu svest da bi on pričao Titu o meni. On je to pod mojim dejstvom uradio. Kada mu je počeo pričati o meni ja sam to osetio, pa sam preko Zorana uticao na Titovu svest da bi Tito rekao Zoranu čim ja dođem da ga obavesti da bi me mogao pozvati u svoj kabinet. Toga dana mu je Zoran javio i Tito me pozvao. Kod svih ljudi sam uspevao da prenesem komandu svesti pa sam hteo to da probam i kod njega. Preda mnom je bio najuticajniji čovek toga vremena. Poželeo sam da se jedanput slikam sa njime. Nisam mu ništa rekao nego sam samo usmerio svest i on je pozvao poslugu, naređujući im da pozovu fotografa da bi se slikao sa mnom. Ja sam to želeo a ispalo je ka da on to želi. Pred tobom je sinoć bio dokaz da su nas slikali. Uticao sam na njegovu svest kako sam želeo i video da mi sve polazi za rukom. Večerali smo i sve nam je bilo lepo a kada sam ja pošao on je otresao glavom kao da je bio pijan. To sine nisam mogao i nisam smeo pričati ni Đuru ni nikom na svetu osim tebi. I znaj da posedujemo takve moći da možemo sa komandom svesti naređivati i predsednicima, ne samo naše nego i svih država sveta. Čuvaj se sine, jer se to ne sme obelodaniti. Ako se o ovome sazna, ode nam koža na doboš.’Obojica se nasmejasmo.
Tako prođe i tih pola godine ili drugo polugodište. Dođe vreme da se odvojim od babe i đeda. Došli su mama i najstariji brat da me uzmu. Đedo im je još jedanput objasnio da imam bioenergiju i isceliteljske moći ali im o ostalom ništa nije pominjao. To mora ostati tajna. Tada je moj brat imao fiću. Sve je prolazilo u prijatnoj atmosferi. Završio se ručak i mi smo morali da krenemo. Brat i majka su se prvo pozdravili sa babom i đedom. Kada sam zagrlio babu ona je briznula u plač. Čim je ona, zaplakali smo ja, brat i mama. Đedo se suzdržavao do trenutka kada sam ga zagrlio i rekao mu: Đedo spasitelju moj, da tebe nije bilo ja bih sada imao samo jednu nogu.
Tada