Udaja mojih ćerki i odlazak moga sina od mene nije mi ovako teško pao kao rastanak sa tobom.’ Grlio me je i mazio đedo dok mi je ovo pričao: ‘Biće nam teško sine, jer smo na tebe i ja i baba navikli, ali ćemo znati da si dobro pa će nam biti lakše. Bio si smisao našeg staračkog života i radost koja se ni sa čim nije mogla uporediti. Želeo bih ovoga trenutka da ostaneš, ali, to bi bilo sebično. Zato moram osloboditi svoja osjećanja, želje i dozvoliti ti da odeš stazama svoga života. Nikada nemoj biti pohlepan, gramziv, sebičan, zavidan, ljubomoran, osvetoljubiv, zao … Budi onakav kakvog sam te učio da budeš. Bori se, jer svaka borba daje rezultate. Uspećeš. Pomaži svakome i Bog će tebi pomoći. I nikada ne zaboravi da je mir najbolji saveznik svakog čoveka. O drugom ti više nemam šta pričati jer i sam znaš šta smo se o tome dogovorili.’
‘Sestričino moja’– obratio se mami, ‘imaš finu porodicu i ja sam srećan zbog toga. Ovo je dete, moj mali Parapanac, mnogo puta bilo na ivici života i smrti ali je sve to bilo od Boga dato, da bi Bog kroz njega pokazao sve svoje moći. Njegovi putevi su predodređeni Božijim promislima i mnogi će ga nazvati čudakom, ne shvatajući da se iza te reči krije Božija volja. A on će ići putem koji mnogi neće razumeti, ali će videti rezultate isceljenja koje Gospod učini kroz njegove ruke. Zato sestričino moja, neka vas dragi Bog sve sačuva i blagoslovi’– završio je moj đedo dok sam mu ja još bio u zagrljaju.
Dok me je ljubio izdvojio me je da ostali ne bi čuli i tiho mi prošaputao:’Sine, sveske sa svim mojijem prepisima ćeš dobiti nakon moje smrti. Poslušaj me jer znam da ćeš zbog njih imati mnogo problema pa napravi duplikate. I to nekoliko duplikata. Neka u tvojim sveskama sve bude slično kao u mojim, neka budu šifre trava, neka bude objašnjenje kako se postiže veća funkcija mozga i mnogo šta ostalo, ali neka sve to bude pogrešno da se ne bi moglo iskoristiti. A moje sveske neka budu na nekom usamljenom mjestu koje će biti samo tebi znano. Kada dođe vrijeme da i ti predaš tajnu Izabranika, biće ti potrebno da se mnogih stvari podsetiš, da se ne bi nešto zaboravilo.’
Tada sam se začudio što me je đedo izdvojio baš na tu stranu da bi mi saopštio ove reči. Kasnije, posle njegove smrti, sve mi je bilo jasno. Izdvojio me u smeru pećine gde ću sakriti originale. Krenuli smo od đeda ispraćeni mahanjem ruku i sa još po nekom suzom iz staračkih očiju. Krenuo sam u novi život.
16
Kao da sam došao u neki nepoznati svet. Moji najrođeniji me u početku nisu prihvatili. Nisu se navikli na mene, činilo mi se da sam im suvišan. Setio sam se detinjstva. Tada sam im smetao jer sam stalno plakao zbog bolova u nozi. A sada? Nisam znao odgovor. Mnogo puta sam poželeo da se vratim kod đeda. Mnogo puta bih uključio svest i osećao šta ko od njih misli. U njihovim mislima sam osetio da me ne mrze, ali sam im u mnogo čemu smetao. Osećao sam da me mama najviše od svih voli.
Ipak sam nastavio da se prilagođavam i da se sjedinjujem sa porodicom. Ovde je bilo sve drugačije nego kod babe i đeda. Tamo sam bio sam a ovde nas je bilo šestoro. Tamo i u susednim kućama koje su bile dosta udaljene nije bilo mojih vršnjaka, a ovde, u našoj kući i u kućama naših rođaka i komšija su živela deca sa kojima sam mogao da nađem dosta zajedničkog. Igre kojih su se oni igrali ja nisam znao. Obično bi me uzimali da igramo fudbal, ali kako nisam bio vešt, puštali su me da branim. Oni nisu znali moje tajne a ja bih usmeravao svest na protivničke igrače terajući ih da šutiraju na stranu koju bih ja izabrao, tako da sam lako branio sve njihove šuteve. Ubrzo sam postao veoma traženi golman.
Tako se završio i taj školski raspust. Đedo je dao mami dosta para da mi kupi sve što je neophodno za školu, ali ih je ona u oskudici raspodelila pa je svima kupila po nešto novo od garderobe i obuće. Počela je nova školska godina.
Dragi Bože, koliko učenika na jednom mestu! U mojoj školi od prvog do osmog razreda je bilo šezdeset i četiri učenika a ovde ima više od hiljadu! Išao sam u EŠC,Mileva Vuković“ u Peći. Ovde je bilo raznih nacionalnosti a ne kao tamo gde sam učio – samo Crnogorci. Prvi dan je prošao bez obaveza, a već sledećeg dana su formirana odeljenja. U mom razredu je bilo trideset i tri učenika i učenice. Bilo je tu Srba, Crnogoraca, Muslimana, Hrvata i Roma. U drugim odeljenjima je bilo Albanaca i Roma koji su nastavu želeli da pohađaju na albanskom jeziku. Sve mi je bilo novo i drugačije pa zbog toga i mnogo interesantnije. Bilo je dosta devojaka mog uzrasta. Sve su bile lepe na svoj način. Nekako se u mojoj duši otvorilo neko novo, nepoznato osećanje. Bio sam dosta stidljiv, ali sam primećivao da mi je drago da se družim sa devojkama iz mog kao i iz drugih odeljenja. Nisam se najbolje snalazio sa njima ali su one same dolazile da budu u mom društvu. S obzirom da se do tada nikada nisam zaljubio, taj osećaj mi se sve više i više obuzimao. Sve su mi bile drugarice, sve sam ih voleo na neki drugarski način. Mene je bilo stid da bilo koju od njih pitam da mi bude devojka a izgleda je i kod njih bila ista situacija. Tako su prolazili dani, a onda me je Tanja, devojčica sa kojom sam se najviše družio, upitala: ‘Miki, mogu li nešto iskreno da te pitam? Hoćeš li iskreno da mi kažeš da li ti se sviđa Bilja?’
Učinilo mi se da mi je srce zakucalo u grlu. Mučio sam se da progovorim. Osećao sam se kao riba na suvom. Kako je osetila da je to devojčica koja mi se najviše sviđa. Ćutao sam, a ona je to protumačila na svoj način:’Miki, ako ti se ne sviđa, ti mi to slobodno reci, a ja ću joj preneti.’ Ma ne Tanja, ona mi je posebno draga, ali me je iznenadilo pitanje. ’Miki, ja sam sa njom razgovarala o tebi. I ona kaže za tebe da si joj simpatičan i da si joj posebno drag.’
Opet mi je srce zalupalo kao ludo.’Slobodno joj se udvaraj i ona će pristati da se zabavlja sa tobom.’ Spustio sam glavu i grozničavo razmišljao.’Miki, šta je sada? Budi iskren i reci mi ako ti se ne sviđa.’ Nije to Tanja. Kunem ti se da mi se sviđa. ‘Pa što joj se onda ne udvaraš?’ Tajče, ja bih joj se udvarao, ali ne znam kako se to radi. Nikada se ni jednoj devojci nisam udvarao a niko me nije učio kako se to radi.
Ona se nasmejala od sveg srca. Osetio sam se neprijatno dok se ona neprestano smejala. Onda se izvila na prste, zagrlila me i poljubila u lice. ‘Dragi moj prijatelju, ti ne znaš da se udvaraš a tamo o tebi pričaju da si uobražen.’ Sada sam se iznenadio – ko je bio tako bezobrazan da tako nešto kaže?
‘Većina devojčica je u početku pokazivala naklonost prema tebi, a kada sa tvoje strane nije bilo nikakvog odgovora, takoreći ni jedne lepe reči, one su odustajale i počele govoriti o tebi da si uobražen. Ni jedna od njih nije znala da ti ne umeš da se udvaraš’—opet se nasmejala.
Lako je tebi da se smeješ, a ne pitaš kako je meni! ’Miki, pa to je toliko prosto. Samo joj kažeš: Biljo, mogu li nešto da te pitam? Ona će ti reći – pitaj ili – slobodno. Ti joj onda kažeš: Mogu ti reći da si mnogo lepa devojčica i da mi se sviđaš od prvog trenutka kada sam te sreo. Bio bih najsrećniji momak na svetu ako bi pristala da mi budeš cura. Ona će ti tada odgovoriti da pristaje i onda ćete biti momak i devojka.’
Nisam verovao sopstvenim ušima. Da li je moguće da je potrebno da se kaže samo tih par rečenica? Odlučio sam da te lepe reči odmah isprobam. Prišao sam Bilji ponovivši iste reči koje me je Tanja rekla. Pristala je ali joj je glas podrhtavao dok je potvrđivala našu vezu. Postali smo momak i devojka. Ne znam za nju, ali za sebe mogu reći da mi je bilo mnogo lepo i da sam neprestano mislio o njoj. Svuda smo išli zajedno. Smejali se i radovali svemu što nas okružuje.
Posle par dana je Tanja opet došla kod mene sa rečima prekora:’Miki, vidim da se slažete i volite. Vidim da ste uvek zajedno i da ste srećni ali te još ni jedanput nisam videla da si je zagrlio i poljubio.’ Opet sam se našao u neobranom grožđu: Tanja, veruj mi da nisam znao da to treba da uradim, mada sam mnogo puta poželeo.
Opet se nasmejala. Posle njenih saveta sam mnogo puta zagrlio i poljubio Bilju. To je, očigledno, iritiralao neke kojima se Bilja sviđala. Prišao mi je učenik iz drugog odeljenja koga sam površno poznavao:’Ti misliš da si neka faca?’
Osetio sam signale u mozgu koje nikada do sada nisam osećao. Impuls opasnosti je signalizirao kao da je neko pritisnuo sirenu od kamiona. Osetio sam da mi se sa leđa približavaju još četiri slične osobe. Prosto je bubnjalo u mom mozgu da nameravaju da me pretuku, a ja se nikada ni sa kim nisam tukao.
‘Oteo