bile da izazovu tuču. Uzdali su se u brojnu nadmoć pa su zato bili sigurni u sebe. Bilja je dotrčala do mene i stala između nas dvojice. ‘Slušaj, mrcino uobražena’… viknula je nekom iza mojih leđa. ’Misliš na ovaj način da me nateraš da se zabavljam sa tobom? To ti nikada neće poći za rukom. Šta ti je on kriv? Hoćete da ga tučete zato što je bolji i veći frajer od tebe. Praviš se važan jer ste se okupili i napravili najjaču bandu u školi pa mislite da možete da radite šta vam je volja!’Taj momak iza mojih leđa je uhvatio za ruku i počeo da se smeje: ‘Videćeš mačkice kako će tvoj dragi ubrzo proći. On će te moliti da ga ostaviš i da se zabavljaš sa mnom, jer neće moći da trpi batine koje će dobijati.’
Video sam ogromnu masu učenika koja nas je okruživala isčekujući borbu. U mnogim očima se video strah. Odnekuda su se progurala još trojica i stala na stranu mojih neprijatelja.
Bio sam sam protiv svih. A onda sam, negde između tih učenika, video đeda. Njegove reči su jasno doprele do moga mozga:’Ne boj se, tebi niko ništa ne može. Koristi svijest i neka izgleda da se tučeš sa njima a ja ću biti uz tebe i voditi tvoju borbu.’ A onda je nestao. Bilja je pokušala da opali šamar nasilniku koji je držao za ruku. Jače joj je iskrenuo ruku i ona je vrisnula. To kao da je bio znak za početak okršaja. Učenik koji me je presreo, koji je bio ispred mene, zamahnuo je da me udari po licu, dok su ostali krenuli ka mojim leđima. Izmakao sam se ni sam ne znam kako, a onda sam telo tog učenika odgurnuo od sebe. Sudar sa njegovim drugovima koji su mi prilazili sa leđa je bio veoma jak. On i još dvojica su popadali po zemlji dosta ugruvani. Preostala četvorica su me opkolila dok je njihov šef i dalje držao Bilju koja se otimala i nekako pokušavala da mi pomogne. On joj je još više zavrnuo ruku i ona je prodorno vrisnula. Sada sam ja morao da pomognem njoj. Usmerio sam svest na protivnike levo i desno od sebe i naredio im da me napadnu. Krenuli su. Silovito su i jedan i drugi zamahnuli. Kada je izgledalo da sam gotov, moje telo se našlo na zemlji a oni su jedan drugog udarili kao da su najveći neprijatelji. Zastali su malo ošamućeni a onda, pod uticajem moje svesti, navalili jedan na drugog. Prestao sam biti sfera njihovog interesovanja. Zato su se ostala dvojica brzo snašla. Videli su da će izgubiti bitku pa su potegli, jedan nož a drugi lanac. Njihov šef je odgurnuo Bilju na zemlju. Neke od njenih drugarica, među njima i Tanja, su požurile da joj pomognu. Tada je šef krenuo da pomogne svojim drugovima. Vikao je na dvojicu koji su se međusobno tukla ali ga oni nisu poslušali. Nisu ni mogli, kada im je od mene bila usmerena komanda svesti. Trojica koja su prva pala, sada su bili spremni da nastave borbu. Šestorica protiv mene. Njihov šef je sagnuo glavu, ugnuo ramenima i potrčao prema meni. Morao sam da ga udarim jer bi on mene udario glavom u stomak. Moja pesnica ga je pogodila u rame. Kao da su ga noge izdale. Sručio se u prašinu dvorišta a izgledalo je kao da sam ga sasvim malo zakačio.
‘Nabodi idiota!’ viknuo je učenik naglo krenuvši lancem ka meni. Isto je uradio i drugi učenik u čijim rukama je bio nož. On mi je bio mnogo bliži. Zamahnuo je ka mom stomaku. Ni ovoga puta nisam znao kako, ali je moja leva ruka blokirala njegov udarac dok sam ga desnom udario po šaki u kojoj je držao nož. Sečivo je izletelo iz njegove ruke i zabolo se u butinu sledećeg napadača. Zbog naglog bola koji je osetio u nozi, ispustio je lanac kojim je zamahnuo ka meni. Svest je opet odigrala najbolju ulogu i za nekoliko santimetara me sklonila sa putanje lanca. Proleteo je pored mene i svom silinom udario u tri preostala napadača. Prvog je zakačio po licu a ostalu dvojicu po grudima. Tišinu koja je nastala su remetili bolni uzdasi napadača koji je dobio udarac lancem po licu i učenika kome se nož još nalazio u butini. Svi ostali su ćutali u neverici. Ja sam se približio Bilji i nežno je obgrlio oko ramena. Osetilo se meškoljenje u masi a onda su u krug koji su napravili učenici ušli direktor i dva profesora. Profesori su krenuli ka učenicima koji su bili povređeni a direktor je viknuo: ’Ko je napravio ovakav pokolj ovim jadnim učenicima?’
Pogledi su bili usmerili ka meni i Bilji. Direktor me uhvati za podlakticu počevši da me drma i viče: ’Za ovo se ide u zatvor. Nožem i lancem si upropastio ovoliko učenika!’
Drmnuo sam ruku izvadivši je iz njegovog stiska. I drugi profesori su dolazili da vide šta se desilo. Niko od njih u prvom trenutku ne bi poverovao da sam ja sam napadnut od osam protivnika. Zato sam potražio pomoć svedoka koji su sve videli: Prvo pitajte prisutne ko je koga napao i kod koga su se nalazili lanac i nož, pa me onda drmajte za ruku!
Direktor se zaprepastio zbog moje drskosti, a onda su, polako, do njegove svesti doprele moje reči. Neverica se ogledala na licima prisutnih. Prvo niko nije verovao da ću ovako odgovoriti direktoru a ni on nije mogao da poveruje da sam ovo sam uradio. Da bi malo povratio svoj poljuljani ugled, podigao je ruku sa ispruženim kažiprstom i viknuo:’I da svi posvedoče da su te oni napali, ni u kom slučaju nisi smeo da upotrebiš nož i lanac. Zbog toga ću te momentalno isterati iz škole a policiji je već prijavljena tuča.’
Okrenuo sam se ka učenicima i upitao: Ko je koga napao? Masa njih je povikala:’Oni njega!’ Ko je na koga potegao nož i lanac?’Oni su potegli a on se samo branio.’Sada se mnogo glasnije čuo povik iz mase.
Tada se začula policijska sirena. Učenici su se razdvajali na dve strane. Vozilo je stalo ispred nas. Policajci su se osvrtali da vide koga treba da uhapse. Ugledali su mene i Bilju ispred direktora i ostale povređene učenike koji su se lažno previjali od bolova, da bi kod njih izazvali sažaljenje. I oni su pomislili da sam upotrebio nož i lanac i krenuli ka meni. Direktor ih je zaustavio objasnivši im da su mene napali, da su oni upotrebili nož i lanac a da sam se ja samo branio. Izraz tuposti na njihovim licima pokazivao je njihovu nevericu. Jedan od policajaca reče da je zakonom i zabranjena upotreba borilačkih veština. Da bi neko pobedio osmoricu vršnjaka, uz to da oni poseduju nož i lanac, mora da bude majstor u nekoj od borilačkih veština. Opet su se ustremili ka meni. Morao sam odmah da odreagujem: Nemam nikakav pojas i nisam majstor ni u jednoj borilačkoj veštini. Direktore, da li sam ja ovde optužena strana ili sam osoba koja se branila od osmorice napadača? Pogledajte koliko ima svedoka na mojoj strani!
Masa učenika je opet zažagorila. Ohrabreni porazom nasilnika, mnogi učenici su ih prijavljivali i govorili da da su i njih maltretirali. Policajci su pozvali kola hitne pomoći. Učenici su se, nemajući više šta interesantno da vide, povukli u svoje učionice. Za par dana su ih sve kaznili. Dvojicu, koji su upotrebili nož i lanac, su isterali iz škole. Takozvanog šefa bande su kaznili poslednjom opomenom pred isključenje a ostale ukorom.
Ubrzo je sve počelo da pada u zaborav. Bilo je sporadičnih tuča ali mene više niko nije dirao. Sa Biljom sam nastavio da se zabavljam. Bilo nam je lepo. Pored nje sam zapostavio učenje i sve ostalo.
Nekako tih dana, kada mi je sve bilo nevažno, kada su sve misli bile usmerene ka Bilji, majka mi reče da moramo sutra putovati jer je baba Stana pošla na večni počinak. Mnoge vesti čovek ne može prihvatiti pa mu se čini da nisu istinite. Tako se meni tada učinilo da to ne može biti istina. Uopšte nisam verovao da je to moguće. Kako je to đedo mogao dopustiti? Postavljao sam sebi pitanja kao da je u đedovim rukama bila moć da odlučuje o nečijem životu ili o smrti. Te noći gotovo da nisam spavao. Što bi rekli stari – nisam ni oka sklopio. Ujutru smo otputovali u selo u kojem sam proveo detinjstvo. Posle sahrane mog oca, nisam prisustvovao sahranama. Bilo mi je teško. Setio sam se koliko me je volela i koliko mi je ugađala. Setio sam se pesme koju mi je pevala:
Stara baka čuva me i pazi
i sve moje ispunjava želje
Ali niko na svetu ne može
Da zameni deci roditelje.
I sada sam, kao nekada kada sam bio mali, i kada sam prvi put čuo ovu pesmu, gorko zaplakao. U mojoj svesti su odzvanjale njene milozvučne reči a suze su tekle niz lice. Prilazili su sa svih strana da me uteše. Prišao je đedo obujmivši me svojim toplim rukama. Tada sam se malo smirio. Sva moja tuga, bol i patnja bile su pretočene u par reči, u to jedno pitanje koje sam mu postavio: Đedo, što joj nisi pomogao da živi?! Opet me je zagrlio a ja sam osetio da mu se celo telo zatreslo:’Sine, šta misliš da to ja ne bih uradio? Ja mogu pomoći svakom kome je Gospod dao da živi, ali zato ne mogu pomoći ni sebi ni bilo kome gde je po volji Božijoj došao kraj života. Neka joj Bog podari rajskoga mira. Ne može se protiv Boga i sudbine. Kada je kome od Boga suđeno, tada